Čilićev londonski peh
Hrvatsko je srce bilo – Ćilićevo. Izvanredno. S “pola nogeâ€, protiv Federera, nije se dalo…
Dont’ cry, Croatia!Pretisak je pjesme iz Weberove veličanstvene “Eviteâ€. Tko ne pamti: “Ne plači, Argentino!†Mi jecamo: Ne plači, Hrvatska! Iako teku suze i Ćiliću, finalistu Wimbledona i pobjedniku Federeru. Marinove nose tugu, ja bih odmah podmetnuo pasju bombicu: čemu, a Rogerova, radost. Zapravo, osmo “zlatoâ€. Kao nitko, dosad. A Hrvatska, kao nikad do sada imala je osam predstavnika u velikoj završnici Wimbledona. To se, ne pamti. I kad se uzme britka kosa i reže žuto žito, čitaj ovo: Čilić, finalist, Pavić u igri parova s Austrijancem Marachom, finalist, Martić i Konjuh četvrtfinale. Mektić i Škugor polufinale, te Dodig i Sančić. I, nota bene, Ivan Ljubičić, trener samom Federeru. Je, dečki, pa kaj treba više. Možda je visoka nada bila utkanu u sjajnu formu Međugorca. Nikad tako. Ni – takva. Čak je i sam auktor, najavljivao pobjedu. Sedma sila se već raspojasala. I, tko zna koliko je tona papira otišlo u reciklažu. Naslovi su ostali – knap. Federer, a tko drugi. Jer, za dobiti Švicarca moraš igrati, kao nikada. A Fedi, mora biti ispod svog dostojanstva. To se nije dogodilo. Na koncu, njemu se to događa, svake prestupne.
Čilić je igrao daleko od svoje moći, a Federer, točno koliko je trebalo. Nedostižno. Za protivnika, koji i nije bio baš od raspoloženja. Čak i po nekim žuljevima, ili pregibu koljena, nasađenom, pri onom padu, Čilić nije hvatao jednostavno, Federerove visine. Kasnije, pričat će o boli u stopalu. I nije mogao – s pola noge – uskočiti u njegov, kako kažu stari Zagrepčanci, “špacirungâ€. Roger se šetao. Činilo se, s rukama u džepu. Kad je trebalo mahao je i reketom. A tada je, gadno, opasan. Neslomljiv. Nije čudno, najbolji tenisač svih vremena. Dostojan, divljenja. Nije li jedna loža, u “clubu†puna malih Federera. Curice u kiklama Myle Rose i Charlene Riva, dečeci s prstićima u gupcu, Leo i Lennart, a pod teškim, elegantnim crnim naočalima, Mirka. Lepo društvo – kak bi rekel moj tata. Kamera se bavi tom obiteljskom idilom. Jer, dole na onoj zeleno-žutoj oranici Central Courta, tatek Roger, mirno jem delal svoj posel.