DVI BANE MORA

Prvidan, 26. novembra

Tvorim oč: još su pet uri!… Je još noča, je crno vane, sundze nije izaša… Što je me probudilo? Zima, vitar, dažd, žena ode iz bane? Mah, nišče… opet ovi san! Ol nije san!? Ne, je prvidan; učer biše nedilja, keja biše nedilja. Ah, kako ne!, smo pol na miso na večernje ja oš moja familja. Ne samo mi, bihmo čuda čeljadi u crikuÌ®, sekolike, cili grad. Maj noko čuda čeljadi skupa, ne stajahmo unutra crikue, čudaÍœ hi bihu vane napri vrac, slušahu što povidaše pop. Don Stipan, dobar pop, on je nas zva. Je činija zvonit zvona jutrim oš podne za činit skupi sve grad. Je nam povida grube stvare: biškup oš pope do drugihi gradi su mu činil znat ke sada situacijuna je perikuluza, je teška. Pur kralj je reka ke nas ne more več pomoč, ke za sada je bolje ke s’ ga pojemo do našihi gradi. One čeljade tujine, one zale, vražije, one Turke su rival ode krajem, naza našihi brdi. Nam govoru ke mamo utj, ke te ubit nas oš naše dica. Brižne mi, što če bit do nas!?…

Jutorak, 26. novembra

Pur seatra se se usta rano, sundze još spi. Sekolike smo se imal ustat rano. Mamo se natj skupa na tjac, mamo se bijat za ovi dugi put. Za sada – su nam rekl – mamo potj dol na more. Čmo se skinit dol na rik, eš Neretvom fino dol di funjiva rika oš počmilja mor. Čmo potj u Metković, pa rikom fino u Opuzen. Fortuna ke moj kum Ante je s nami: on poznaje ta put. Kada poje prodavat našu robu, proje di je Kula Norinska za rivat di je Gabela, nonde je merkat.

Smo se bijal, sve skupa, stotine čeljadi! Gredemo palako, nosimo na-rame ono malo stvari ke nam se hoču za činit ovi put. Ma gledamo naza, naše hiže, naša zemblja… kada čmo hi opetaj vit?